Legenda kaže da je šuma u Kraljevskom parku severno od Milana čarobna i da ako pažljivo osluškujete, možete čuti drveće kako šapuće glasom nekog od 87 duhova onih koji su zaovek tu ostali.
Prvi je bio Gregor Kun, Nemac koji je u svom Austro-Dajmleru sa brojem 37 stradao pre 91 godinu tokom kvalifikacija za prvi Gran Pri Italije, a (nadam se zauvek) poslednji, nesrećni redar Paolo Gislimberti, vatrogasac amater čiji se život okončao 10. septembra 2000. godine, kada ga je pogodio otkačeni točak Hajnc Harald Frencenovog Džordana.
Nama koji ne verujemo u legende, jasno je da nad slavnom stazom lebdi duh samo jedne osobe - čuvenog Komendatorea, Enca Anselma Ferarija. Jer, uz dužno poštovanje prema ostalima, ovaj vikend u septembru pripada samo Propetom konjiću i njegovoj milionskoj armiji navijača. Tako je bilo od kako postoji Formula 1, tako je danas i tako će biti zauvek.
Koliko je Skuderiji Ferari Monca bitna najbolje ilustruje podatak da se već godinama unazad automobil za novu sezonu pravi prvo sa idejom da trijumfuje na Monci, a tek onda da osvoji šampionat. I dok je tako razmišljanje omogućilo Skuderiji da sa 18 pobeda bude ubedljivo najuspešniji tim Formule 1 na legendarnoj stazi, u isto vreme je i jedan od glavnih razloga zašto Ferari u post-Šumaher eri ima samo jednog svetskog prvaka. Jer u modernom svetu Formule 1 aerodinamska efikasnost - mogućnost da se kroz krivine krećeš što većom brzinom - više nego išta drugo donosi titule, a na Monci koja je relikt prošlosti, kontraš koji se svojim dugačkim pravcima bez brzih krivina prosto ruga ultra modernim, Tilkeovskim stazama, to jednostavno - nije potrebno.
Da bi automobil bio brz na Monci potrebno je krajnje uprostiti i smanjiti prednje i zadnje krilo u cilju smanjenja otpora i poboljšanja maksimalne brzine. Čak toliko, da se zadnje krilo pretvori u gotovo horizontalnu traku koja pruža minimalan otpor, ali u isto vreme omogućava i toliko malo prijanjanja da bi auto sa takvim krilom na većini drugih staza bilo praktično nemoguće voziti.
Jedine druge dve staze u kalendaru koje donekle mogu da se uporede sa Moncom po tome što i na njima viđamo automobile sa malim/manjim krilima su Montreal i Spa, staze na kojima je Ferari (čitaj Alonso) ove godine bio bolji nego obično, što samo potvrđuje da je (i) F138 rođen sa idejom da bude brz na Monci. Zbog čega titula najverovatnije ni ove godine neće stići u Maranelo.
Kao i prošle sezone, Red Bul je ponovo tokom letnje pauze uspeo da pronađe nekoliko dodatnih desetinki u odnosu na rivale i sve je izvesnije da će u novu turbo eru, dogodine, Fetel ući kao četvorostruki uzastopni svetski šampion. Posebno je impresivno to što od ove godine ni izuzetno brze staze - Spa i Monca - na kojima aerodinamika, najjače oružje automobila koje dizajnira Ejdrijen Njuji, nije toliko bitna, ne samo da ne predstavljaju problem modelu RB9, već naprotiv postaju mesta zabrinjavajuće dominacije koja preti da šampionat učini potpuno nezanimljivim a broj neutralnih navijača kojima je Red Bul drag, iz nedelje u nedelju desetkuje.
Međutim, iako je prvi red koji su Fetel i Veber izborili na kvalifikacijama loš znak za armiju tifoza koji će u nedelju ponovo ispuniti tribine drevnog autodroma, duh Monce se nikad ne sme zanemariti. Setimo se samo čudesne trke od pre tačno 25 godina.
Te sezone, Meklarenov MP4/4 pogonjen moćnom šestocilindričnom turbo Hondom pisao je istoriju Formule 1. U Moncu je stigao nakon jedanaest pobeda na prvih jedanaest trka - 7 za Senu i 4 za Prosta - što je bio uspeh nezabeležen u istoriji. Dva crveno-bela automobila suvereno su zauzela prvi red posle kvalifikacija i u momentu kada su se na startu trke u nedelju upalila zelena svetla lagano odjezdila daleko napred. Iza njih, u skarletnim automobilima sa znakom Propetog konjića, Berger i Alboreto su držali treće i četvrto mesto, bez nade da mogu da ugroze moćne Meklarene.
A onda je trka ušla u svoju poslednju trećinu i nastupilo je najneverovatnijih 15 krugova u istoriji Velike nagrade Italije. Prvo je Prostova Honda neočekivano* izdahnula, što je promovisalo Bergera i Alboreta na drugo i treće mesto, dvadeset sekundi iza vodećeg Sene. Zatim su u narednih trinaest krugova, Ferarijevi piloti krenuli na sve ili ništa i Brazilčevu prednost smanjili na samo 6 sekundi. Ipak, do kraja trke bila su ostala još samo dva kruga.
Na ulasku u pretposlednji krug ispred Sene se našao žuto-beli Vilijams sa brojem 5, u kojem je, umesto Najdžela Mensela koji je bolovao od varičele, svoju prvu i poslednju trku Formule 1 vozio Žan Luj Šleser. Šleser je zaostajao čitav krug i Sena je krenuo u rutinsko obilaženje baš u momentu kada su se oba automobila nalazila u šikani Retifilo. Trenutak kasnije i rutinsko obilaženje se pretvorilo u najnespretnije obilaženje u Seninoj karijeri i moćni Meklaren je ostao van staze, sa polomljenom zadnjom desnom osovinom.
Do današnjeg dana ne postoji racionalno objašnjenje šta se dogodilo u tih poslednjih 15 krugova ni kako je moguće da je veliki Airton Sena da Silva mogao da napravi takvu početničku grešku. Meklareni su ubedljivo dobili i sve preostale trke do kraja sezone 1988, pa je čudo sa Monce još više bolelo. Čak toliko da Ron Denis i danas tvrdi da je Šleser čovek koji mu je uništio život i onemogućio perfektnu sezonu sa svih 16 pobeda.
Ipak, ako pitate bilo kojeg navijača Ferarija, svi će vam reći da tu trku za Skuderiju nije dobio nesrećni Šleser, već sam Komendatore. Naime, samo nekoliko nedelja ranije Enco Ferari je preminuo u svom domu, u Modeni, u 90. godini života i sasvim prirodno, zauvek se nastanio u Čarobnoj šumi Kraljevskog parka, odakle večno može da brine o timu koji će zauvek nositi njegovo ime.
Ni ovog vikenda neće biti drugačije, i budite sigurni da Komendatore uveliko radi na scenariju za ovogodišnju trku. Ako je verovati šapatu drveća, taj scenario sadrži jedan od najređih elemenata na Monci - kišu.
*Te sezone, Prost je na 16 trka doživeo dva odustajanja, na Monci i na Silverstonu, a svih preostalih 14 trka je završio kao pobednik ili u najgorem slučaju kao drugoplasirani
Prvi je bio Gregor Kun, Nemac koji je u svom Austro-Dajmleru sa brojem 37 stradao pre 91 godinu tokom kvalifikacija za prvi Gran Pri Italije, a (nadam se zauvek) poslednji, nesrećni redar Paolo Gislimberti, vatrogasac amater čiji se život okončao 10. septembra 2000. godine, kada ga je pogodio otkačeni točak Hajnc Harald Frencenovog Džordana.
Nama koji ne verujemo u legende, jasno je da nad slavnom stazom lebdi duh samo jedne osobe - čuvenog Komendatorea, Enca Anselma Ferarija. Jer, uz dužno poštovanje prema ostalima, ovaj vikend u septembru pripada samo Propetom konjiću i njegovoj milionskoj armiji navijača. Tako je bilo od kako postoji Formula 1, tako je danas i tako će biti zauvek.
Koliko je Skuderiji Ferari Monca bitna najbolje ilustruje podatak da se već godinama unazad automobil za novu sezonu pravi prvo sa idejom da trijumfuje na Monci, a tek onda da osvoji šampionat. I dok je tako razmišljanje omogućilo Skuderiji da sa 18 pobeda bude ubedljivo najuspešniji tim Formule 1 na legendarnoj stazi, u isto vreme je i jedan od glavnih razloga zašto Ferari u post-Šumaher eri ima samo jednog svetskog prvaka. Jer u modernom svetu Formule 1 aerodinamska efikasnost - mogućnost da se kroz krivine krećeš što većom brzinom - više nego išta drugo donosi titule, a na Monci koja je relikt prošlosti, kontraš koji se svojim dugačkim pravcima bez brzih krivina prosto ruga ultra modernim, Tilkeovskim stazama, to jednostavno - nije potrebno.
Da bi automobil bio brz na Monci potrebno je krajnje uprostiti i smanjiti prednje i zadnje krilo u cilju smanjenja otpora i poboljšanja maksimalne brzine. Čak toliko, da se zadnje krilo pretvori u gotovo horizontalnu traku koja pruža minimalan otpor, ali u isto vreme omogućava i toliko malo prijanjanja da bi auto sa takvim krilom na većini drugih staza bilo praktično nemoguće voziti.
Jedine druge dve staze u kalendaru koje donekle mogu da se uporede sa Moncom po tome što i na njima viđamo automobile sa malim/manjim krilima su Montreal i Spa, staze na kojima je Ferari (čitaj Alonso) ove godine bio bolji nego obično, što samo potvrđuje da je (i) F138 rođen sa idejom da bude brz na Monci. Zbog čega titula najverovatnije ni ove godine neće stići u Maranelo.
Kao i prošle sezone, Red Bul je ponovo tokom letnje pauze uspeo da pronađe nekoliko dodatnih desetinki u odnosu na rivale i sve je izvesnije da će u novu turbo eru, dogodine, Fetel ući kao četvorostruki uzastopni svetski šampion. Posebno je impresivno to što od ove godine ni izuzetno brze staze - Spa i Monca - na kojima aerodinamika, najjače oružje automobila koje dizajnira Ejdrijen Njuji, nije toliko bitna, ne samo da ne predstavljaju problem modelu RB9, već naprotiv postaju mesta zabrinjavajuće dominacije koja preti da šampionat učini potpuno nezanimljivim a broj neutralnih navijača kojima je Red Bul drag, iz nedelje u nedelju desetkuje.
Međutim, iako je prvi red koji su Fetel i Veber izborili na kvalifikacijama loš znak za armiju tifoza koji će u nedelju ponovo ispuniti tribine drevnog autodroma, duh Monce se nikad ne sme zanemariti. Setimo se samo čudesne trke od pre tačno 25 godina.
Te sezone, Meklarenov MP4/4 pogonjen moćnom šestocilindričnom turbo Hondom pisao je istoriju Formule 1. U Moncu je stigao nakon jedanaest pobeda na prvih jedanaest trka - 7 za Senu i 4 za Prosta - što je bio uspeh nezabeležen u istoriji. Dva crveno-bela automobila suvereno su zauzela prvi red posle kvalifikacija i u momentu kada su se na startu trke u nedelju upalila zelena svetla lagano odjezdila daleko napred. Iza njih, u skarletnim automobilima sa znakom Propetog konjića, Berger i Alboreto su držali treće i četvrto mesto, bez nade da mogu da ugroze moćne Meklarene.
A onda je trka ušla u svoju poslednju trećinu i nastupilo je najneverovatnijih 15 krugova u istoriji Velike nagrade Italije. Prvo je Prostova Honda neočekivano* izdahnula, što je promovisalo Bergera i Alboreta na drugo i treće mesto, dvadeset sekundi iza vodećeg Sene. Zatim su u narednih trinaest krugova, Ferarijevi piloti krenuli na sve ili ništa i Brazilčevu prednost smanjili na samo 6 sekundi. Ipak, do kraja trke bila su ostala još samo dva kruga.
Na ulasku u pretposlednji krug ispred Sene se našao žuto-beli Vilijams sa brojem 5, u kojem je, umesto Najdžela Mensela koji je bolovao od varičele, svoju prvu i poslednju trku Formule 1 vozio Žan Luj Šleser. Šleser je zaostajao čitav krug i Sena je krenuo u rutinsko obilaženje baš u momentu kada su se oba automobila nalazila u šikani Retifilo. Trenutak kasnije i rutinsko obilaženje se pretvorilo u najnespretnije obilaženje u Seninoj karijeri i moćni Meklaren je ostao van staze, sa polomljenom zadnjom desnom osovinom.
Do današnjeg dana ne postoji racionalno objašnjenje šta se dogodilo u tih poslednjih 15 krugova ni kako je moguće da je veliki Airton Sena da Silva mogao da napravi takvu početničku grešku. Meklareni su ubedljivo dobili i sve preostale trke do kraja sezone 1988, pa je čudo sa Monce još više bolelo. Čak toliko da Ron Denis i danas tvrdi da je Šleser čovek koji mu je uništio život i onemogućio perfektnu sezonu sa svih 16 pobeda.
Ipak, ako pitate bilo kojeg navijača Ferarija, svi će vam reći da tu trku za Skuderiju nije dobio nesrećni Šleser, već sam Komendatore. Naime, samo nekoliko nedelja ranije Enco Ferari je preminuo u svom domu, u Modeni, u 90. godini života i sasvim prirodno, zauvek se nastanio u Čarobnoj šumi Kraljevskog parka, odakle večno može da brine o timu koji će zauvek nositi njegovo ime.
Ni ovog vikenda neće biti drugačije, i budite sigurni da Komendatore uveliko radi na scenariju za ovogodišnju trku. Ako je verovati šapatu drveća, taj scenario sadrži jedan od najređih elemenata na Monci - kišu.
*Te sezone, Prost je na 16 trka doživeo dva odustajanja, na Monci i na Silverstonu, a svih preostalih 14 trka je završio kao pobednik ili u najgorem slučaju kao drugoplasirani
