U Urugvaju i na Enfildu ima božanski status. Na svim ostalim delovima planete jedan je od najomraženijih sportista. Ali, i jedni i drugi se slažu da je jedan od najboljih fudbalera na svetu. Luis Suarez, prva haubica Liverpula, "zagrizao" da pređe u Real. Da li je Rodžers spreman za rastanak sa, čini se, nepopravljivim Urugvajcem...
Nekoliko dana razmišljam, i shvatam da je Luisa Suareza nemoguće objasniti. O fudbalskom umeću je potpuno izlišno govoriti. Sa loptom mu, na Ostrvu, verovatno, nema ravnog. Ima tu neku umetničku crtu u igri, i makijavelističko shvatanje, ponekad patološku želju za pobedom.
Kidao je živce protivničkim igračima i navijačima, ali je to isto činio i svojim, onim najvernijim na Kopu.
Kažu tanka je granica između genijalnosti i ludila. On je svakako genije kada je reč o fudbalu. A u poslednje vreme sve je više onih koji tvrde da je prešao tu, nevidljivu, granicu.
Otkako je stigao iz Ajaksa, Suarez je u strogom centru pažnje. Engleska odavno nije videla takvog igrača, koji u svakom trenutku može da uradi ono što nikome ne bi bilo ni na kraj pameti. Jednostavno, deluje kao da dribla igrače "na sreću"... Setite se - svaki put kada prođe igrača gurajući loptu tamo gde niko ne bi ni pokušao, koliko puta ste se pitali: "Da li mu je ovo zaista uspelo?!".
Takođe, Englezi nisu, možda nikada, videli ni takvo ponašanje. Pada i bez dodira, udara, svađa se... Da se ne lažemo, Englezi uopšte nisu "cvećke", ali ne na taj način.
Naravno, Britanci će uvek prvo uperiti prstom na nekog sa strane nego na nekog svog. To je bilo kristalno jasno onog trenutka kada je Džon Teri kažnjen sa četiri, a Suarez sa osam mečeva suspenzije zbog rasističkog vređanja Antona Ferdinanda, odnosno Patrisa Evre.
Međutim, deluje da je Suarez, koliko god da je nogama radio za sebe i za Liverpul, toliko je glavom radio protiv.
Meč sa Junajtedom posle suspenzije, na kojem on nije želeo da pruži ruku Patrisu Evri (?!), naterao je čak i jednog Kenija Dalgliša da crveni i da se izvinjava zbog njegovog postupka.
Ako ćemo iskreno, ni na Enfildu se, na čelu sa "Kraljem Kenijem", nisu trudili da obuzdaju njegov temperament. Dok je bio suspendovan, fudbaleri su na zagrevanju nosili majice sa Suarezovim likom, u znak podrške, što je svuda u Engleskoj, a verovatno i u pojedinim (realno, vrlo malim) delovima Enfilda, izazvalo bes i nevericu.
Čelnici kluba su se ponašali poput roditelja koji sve dopuštaju razmaženom derištu, i iz petnih žila ga brane, iako znaju da nisu u pravu. Dalgliš se, u neku ruku i stavio u ulogu oca jednom mladom, neverovatno nadarenom Urugvajcu, koji je čak i nasledio sedmicu, koju je svojevremeno nosio jedan od najboljih fudbalera u istoriji Liverpula.
Međutim, Suarez to nije umeo da ceni. Razlika u kulturi, tradiciji i temperamentu, očigledno je bila nepremostiva.
Dalgliš je napustio Enfild, stigao je Brendan Rodžers, mlad trener, modernih shvatanja, sa nešto drugačijim odnosom sa fudbalerima. Trudio se oko Suareza, možda i više od Dalgliša.
Ali, ni to nije pomoglo. Suarez je svima u Liverpulu, koji su okretali glavu na svaki njegov neobjašnjiv potez, uzvratio na "najbolji" mogući način - još jednom sumanutom predstavom - ujedom Baneta Ivanovića!
Mnogima je sama pomisao da je čovek, kojem su pre dvadesetak godina izrasli i sekutići i očnjaci, ima nagon da ugrize odraslog čoveka, neverovatna. Ali, kada se doda da Suarezu ovo nije prvi put (u Ajaksu ujeo Otmana Bakala, kažnjen sa sedam mečeva, nakon čega je prodat Liverpulu), onda je zaista pravi trenutak da se preispita njegov doprinos klubu.
Onaj na terenu je svakako nestvaran, verovatno nijedan pojedinac nema toliki uticaj koliki on ima u Liverpulu. Ali, po koju cenu? Da li jedan veliki klub kao što je Liverpul, sa takvom tradicijom, i brojnim velikanima najlepše igre koji su se radovali ispred čuvenog Kopa, sme da dopušta jednom igraču da ukalja ugled, i da se igra sa imenom kluba, koje je u svakom kutku planete izuzetno cenjeno?
Ja mislim da ne sme. Pa, nije on veći od kluba, ni za dve godine, koliko je proveo na Enfildu, pa ni za deset! Nisu veći ni Džejmi Karager ni Stiven Džerard, koji su sinonimi za klub.
Rodžers je rekao da je Suarez kažnjen zbog poslednjeg besmislenog poteza, ali je disiplinska packa od strane, već pomalo razočaranih ljudi u klubu, ostala daleko od očiju javnosti.
I pored svega, Rodžers je kategorički odbijao pomisao da proda najefikasnijeg strelca.
A to je prethodnih dana Urugvajac, još jednom drskošću, doveo u pitanje. "Mislim da je vreme da promenim sredinu", rekao je u domovini, i objasnio da nije zadovoljan engleskim novinarima, koji "ne pišu o njegovoj igri, već o ponašanju". Pa kako da pišu o igri, ako on ugrize suparnika na meču?!
Svi su izgledi da je, ipak, rastanak sa prvom violinom, do skora potpuno raspuštenog orkestra, kako finansijski, tako i fudbalski, bliži nego što "crveni" žele ili misle. I to baš u trenutku kada su Džon Henri, čelnici kluba, kao i Brendan Rodžers počeli da štimuju instrumente i dovode u red bankovne račune, koje su Žilet i Hiks potpuno suludim trošenjem gotovo uništili. I taman kada je delovalo da će Suarez biti jedan od predvodnika novog Liverpula, koji će možda za koju godinu pronaći uključenje na stazu slave.
Ali, takođe deluje, da je Brendan Rodžers spreman za rastanak sa Liverpulovim "nestašnim" sinom. Naravno, neće moći da nadomesti njegov eventualni odlazak u Real jednim Kavanijem, ili recimo, Falkaom, ali deluje da Severni Irac ima "krizni plan", jeftinije rešenje koje će pokriti bar deo golova koje je Suarez postizao.
Svakako, Liverpul će, posle Suarezovog odlaska (skorog ili ne) iz kluba biti drugi tim. Bez najboljeg napadača, bez umetnika, bez genijalca... Ali ostrvski Tantal biće oslobođen muka. Tereta koji im je u ovom trenutku najmanje potreban.
A Suarezu će se možda više dopasti sunčana Španija, i španski novinari, koji će, opet možda, pisati o njegovom talentu, bez obzira šta radio na terenu. Suarez je, kao i kada je napuštao Ajaks, izgleda baš "zagrizao" za selidbu.
