Ukoliko želite da vidite kako se najbrži automobili na svetu trkaju u tunelu, međusobno prestižu vozeći sporije od 50 kilometara na čas (kroz Feirmont ukosnicu), ili kako to izgleda kada talasi utiču na konačni ishod (1950), a i sami automobili ponekad završavaju u moru*, ukoliko čeznete da prisustvujete trci koju završavaju samo 3 automobila (1996), ili da gledate kako pobednik na cilju ne dobija kariranu zastavu zato što u tom momentu niko, pa ni sam pobednik ne zna ko je u stvari pobedio (1982)**, sve to možete da doživite samo na jednom mestu na svetu.
Velika nagrada Monaka vozi se na skoro neizmenjenoj stazi ulicama sićušne Kneževine još od 1929. godine i čovek ne može a da se ne zapita kako je toliko luda ideja ikada bila prihvaćena, a onda i sve ove godine opstala? Jer, da kojim slučajem nema te slavne istorije, i da princ Albert ove godine dođe na ideju da se na uskim ulicama na obali Mediterana organizuje trkanje automobila koji imaju po više od 750 konjskih snaga, ozbiljan svet bi se verovatno zabrinuo za mentalno zdravlje sirotog princa. A ipak, ne samo da u tom suludom trkanju uživamo već duže od 80 godine, već je Monte Karlo najčuvenija ulična trka na svetu i ponos Formule 1.
Puno stranica teksta bi bilo neophodno da se na pravi način dočara značaj Velike nagrade Monaka, ali za one koji pomnije prate Formulu 1 to možda može da se sumira i u samo jednoj rečenici. To je jedina staza na svetu koja ništa ne plaća Berniju i ekipi za svoje mesto u kalendaru Formule 1. Da, i to je moguće, jer malo šta u modernom svetu izgleda toliko atraktivno, toliko seksi kao TV slika šarenih trkačkih automobila koji jurcaju obalom plavog Mediterana, pored solitera, kazina, hotela i najluksuznijih jahti koje ljudska mašta može da zamisli. To jednostavno nema cenu.
Poziciju Monte Karla ne može da uzdrma čak ni to što je sigurnost na stazi ispod svih standarda moderne Formule 1, pa bez obzira što ovde viđamo sudare i povrede bez presedana u eri značajno povećane sigurnosti koja traje poslednjih 20 godina, niko, uključujući i same vozače, nije voljan da to pitanje postavi na dnevni red. Na taj način, Velika nagrada Monaka opstaje kao relikt prošlosti, vremena kada je plata koju su najbolji piloti sveta zarađivali delovala kao smešna nadoknada za rizike kojima se izlažu.
Možda podatak o tome da je Monte Karlo najsporija staza u kalendaru, sa prosečnom brzinom po krugu tek nešto većom od 150 kilometara na čas na papiru ne deluje naročito spektakularno, ali zamislite kako bi izgledao automobil koji bi krug koji bi recimo išao preko Terazija, Trga Nikole Pašića, Dečanskom, Francuskom, Dušanovom, Dunavskom, Pariskom, Vasinom i Kolarčevom nazad do Terazija vozioprosečnom brzinom od 150 na sat, a na pravcu dostizao skoro 290 na sat?! Ja mogu da zamislim samo jednu reč - strašno.
Ove sezone, u Monako stižemo u senci vrele debate o tome da li je uticaj guma postao prevelik na ishod trka. Kukanje Red Bula i Mercedesa su u vreme prethodnog trkačkog vikenda u Barseloni, iz za mene potpuno nepoznatih razloga, svojski počeli da podržavaju i veoma uticajni britanski mediji, tako da je Pireli bio primoran da najavi da će već od naredne trke u Kanadi vratiti prošlogodišnje, znatno tvrđe gume. Moram da priznam da uopšte ne mogu da razumem zbog čega se digla tolika prašina oko guma koje su toliko dobrog donele Formuli 1 u poslednje tri godine. Kao da su svi kritičari iznenada zaboravili situaciju koju smo imali pre samo nekoliko godina i trke u kojima je broj preticanja mogao da se nabroji uz pomoć prstiju samo jedne ruke.
Ono što je posebno neverovatno je da je kritika iznenada dobila zamah posle trke u kojoj smo videli pobednika koji je startovao izvan prva dva reda, po prvi put od kako se Formula 1 vozi u Barseloni. I koji je trku dobio tako što je gume menjao isto onoliko puta kao i glavni kritičar, Fetel, kada je pobedio na istoj stazi pre dve godine. To što se određeni timovi prilikom dizajna svojih automobila nisu prilagodili tehničkim uslovima za 2013. godinu (čitaj mekšim gumama) je zaista samo njihov problem.
Srećom, FIA se već oglasila i odbacila mogućnost značajne promene guma, budući da je za tako nešto potrebna jednoglasna saglasnost timova, a nje svakako neće biti. Ono što će se dozvoliti su samo promene iz sigurnosnih razloga, koje se pre svega odnose na sprečavanje pojave delaminacije, koju smo mogli da vidimo na nekoliko prethodnih trka i treninga kada je dolazilo do mehaničkog oštećenja gume.
Ipak, u Monaku problema ne bi trebalo da bude, budući da nema brzih krivina pa samim tim ni preteranog opterećenja guma. To je pre svega dobra vest za navijače Mercedesa, budući da su Srebrne strele ove sezone kraljevi kvalifikacija i iza sebe imaju već 3 uzastopne pol pozicije. Prvi red u subotu je zbog toga praktično zagarantovan, osim ukoliko kvalifikacije ne budu vožene po kiši, a vremenska prognoza daje male šanse za tako nešto. Vozači nemačkog tima su puni samopouzdanja, pa je tako Hamilton u petak izjavio da ga niko neće preteći ukoliko startuje sa prve pozicije. Ipak, o tome će se umnogome pitati i Niko Rozberg koji je u četvrtak bio brži od timskog kolege i ima priliku da postane prvi sin koji je trijumfom u Monte Karlu ponovio uspeh oca***.
Ukoliko Mercedes ipak i u Monaku bude patio zbog preteranog pregrevanja zadnjih guma, favorit za pobedu će biti Alonso, čiji Ferari je delovao veoma brzo na prvim slobodnim treninzima. Italijanska ekipa je poslednju pobedu u Kneževini zabeležila još 2001. godine, a ako se isključe tri Šumijeva trijumfa, prethodni pobednik u skarletnom automobilu bio je još Žil Vilnev, davne 1981. godine. Alonsu se pruža prilika da postane prvi vozač u istoriji koji je u Monte Karlu trijumfovao sa tri različita tima, pošto već ima dve pobede, sa Renoom i Meklarenom.
Uz Ferari, iz prikrajka, kao što smo to već i navikli ove sezone, svoju šansu čeka Lotus. Crno-zlatni se nadaju da će u nedelju trku završiti sa samo jednom promenom guma, što bi im donelo uštedu od oko 25 sekundi u odnosu na konkurente, jer toliko traje odlazak na servis. Uspeh ove taktike puno zavisi od kvalifikacija, pa je i Kimi izjavio da mu je za pobedu potrebno da startuje sa pozicije unutar prva dva reda. Statistika inače kaže da je pobednik startovao van prva dva reda samo tri puta u poslednjih 30 godina.
Red Bul je trijumfovao na tri poslednje trke u Kneževini, i takođe ima pravo da se nada uspehu, a biće interesantno videti da li Veber može da se odupre Fetelu na stazi na kojoj je pobeđivao dva puta u prethodne tri godine. Za njega će posebno biti važne kvalifikacije, jer je jedini uz Maksa Čiltona koji je ove sezone izgubio sve subote od klupskog kolege.
Na ishod trke će značajno uticati i očekivano prvo pojavljivanje Bernda Mejlandera na stazi u 2013. godini, a verovatnoća za tako nešto je po statistici čak 80%. Na uličnoj trci, sa malo prilika za preticanje, momenat u kojem se sigurnosno vozilo nađe na stazi može da bude ključan, kao što je pokazala Krešgejt afera u Singapuru pre par godina.
Džeki Stjuart je pobedu u Kneževini uporedio sa otključavanjem vrata: „Prvo moraš da imaš ključ, zatim da znaš gde da ga staviš, i način na koji se vrata otljučavaju". Ključ ovog vikenda imaju bar šestorica, a da li znaju šta će sa njim saznaćemo u nedelju popodne.
*Štaviše, tako nešto se dogodilo dva puta, 1955. godine slavnom Askariju, i 1965. godine Polu Hokinsu, ali od kako su (tek) 1972. postavljene barijere, srećom više nije moguće
**Nakon što su u poslednja četiri kruga četiri različita vozača odustala u momentu kada su vodili (Prost, Pironi, De Ćezaris i Dejli), a Patreze saznao da je pobedio tek kada je izašao iz automobila, ostala je zabeležena rečenica Džejmsa Hanta, koji je te godine komentarisao trku za BBC zajedno sa legendarnim Marejom Vokerom: „Imamo potpuno besmislenu situaciju - stojimo na liniji cilja i očekujemo pobednika, ali se čini kao da nikako ne možemo da ga dobijemo"
***Keke Rozberg je trijumfovao pre tačno 30 godina, a sinovi Grejema Hila i Žila Vilneva, Grejem i Žak, za razliku od svojih roditelja nikad nisu pobeđivali u Monaku
