Zastrašujuća nedisciplina naših klubova preti da u potpunosti poništi sve dobre strane nastupa naših klubova u evrokupovima.
Naše ekipe su rekorderi posle dva kruga kvalifikacija, sa 5 crvenih kartona.
U 194 utakmice koje su do sada odigrane u kvalifikacijama za Ligu Evrope i Ligu šampiona pokazano je 48 crvenih kartona. Evropski prosek je nešto ispod 1 isključenja na 8 utakmica po klubu. Prosek srpskih klubova je crveni karton na svake dve utakmice.
Naše ekipe su rekorderi posle dva kruga kvalifikacija, sa 5 crvenih kartona.
U 194 utakmice koje su do sada odigrane u kvalifikacijama za Ligu Evrope i Ligu šampiona pokazano je 48 crvenih kartona. Evropski prosek je nešto ispod 1 isključenja na 8 utakmica po klubu. Prosek srpskih klubova je crveni karton na svake dve utakmice.
Druga runda kvalifikacija za evropske kupove je prošla u skladu sa očekivanjima, Srbija će u sledećem kolu imati tri predstavnika, a ispala je samo Jagodina, koja je imala realno prejakog rivala.
Umesto da sada pričamo o igri kvalitetnih Novosađana, trudu hrabrih Jagodinaca i neuverljivim nastupima beogradskih klubova, prisiljeni smo da razmišljamo šta će biti ako sledeće nedelje srpske ekipe nastave u istom ritmu protiv Ludogoreca, Černomoreca i Bursaspora.
Opravdanje je teško naći, čak ni u često bizarnom sudijskom kriterijumu (UEFA već dugo nedostatak stvarne kontrole nad evropskim fudbalom pokušava da nadomesti sistematskom promocijom sudija koje žele da budu glavni akteri utakmica).
Činjenica da daleko češće od bilo koga drugog padamo na jednostavnim ispitima prilagođenosti okolnostima ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. To što većina isključenjima završenih incidenata ima jasan trag bahatosti i potpunog odsustva odgovornosti prema grupi brine još više.
Umesto da sada pričamo o igri kvalitetnih Novosađana, trudu hrabrih Jagodinaca i neuverljivim nastupima beogradskih klubova, prisiljeni smo da razmišljamo šta će biti ako sledeće nedelje srpske ekipe nastave u istom ritmu protiv Ludogoreca, Černomoreca i Bursaspora.
Opravdanje je teško naći, čak ni u često bizarnom sudijskom kriterijumu (UEFA već dugo nedostatak stvarne kontrole nad evropskim fudbalom pokušava da nadomesti sistematskom promocijom sudija koje žele da budu glavni akteri utakmica).
Činjenica da daleko češće od bilo koga drugog padamo na jednostavnim ispitima prilagođenosti okolnostima ne ostavlja mnogo prostora za optimizam. To što većina isključenjima završenih incidenata ima jasan trag bahatosti i potpunog odsustva odgovornosti prema grupi brine još više.
Svaki dvomeč – jedno isključenje
Pogled na statistiku zastrašuje: srpski klubovi su u ove dve runde odigrali pet dvomeča i u svakom od njih dobili po jedan crveni karton.
Od Đurićevog isključenja u Paoli na 4:1 protiv Hibernijansa, sve do Mihajlovićeva dva žuta u četiri minuta na Islandu, fudbaleri iz naših klubova dominiraju na kontinentu u najmanje poželjnoj kategoriji.
Srećna okolnost da crveni kartoni nisu uticali negativno na prolazak naših klubova (onaj u Kazanju dogodio se prekasno da bi napravio razliku) nikako ne sme da skrene pažnju sa ogromnog problema za srpski fudbal.
Ako pogledamo svih pet isključenja, jedino koje se dogodilo u žaru borbe zaradio je protiv HonvedaBojan Nastić. Utakmica, na papiru prilično ravnopravna, tek se rasplamsavala, Voša je upravo povela, što je svakako podiglo adrenalin, a i sâm start spada u one koji se ne sankcionišu uvek isključenjem. Način na koji je novosadski klub odgovorio bio je savršen – nisu se povukli, kontrolisali su meč i na kraju dotukli tim iz Kišpešta.
Potez Vladimira Volkova protiv Širaka možemo blago nazvati nepromišljenim, ali bi u ozbiljnijoj sredini takva „impulsivnost“ fudbalera verovatno koštala otkaza. Psihološki efekat tog poteza obojio je sve što se do kraja meča dogodilo, od terena, preko tribina, sve do lože.
Kako okarakterisati potez Igora Đurića, koji je drugi žuti dobio u 89. minutu utakmice na Malti, dok njegov tim rutinski zaokružuje uspešan zadatak i nosi kući tri lepa gola prednosti? Emocije Duška Dukića u nadoknadi vremena u Kazanju bile su suprotne, jer je Jagodina dotle već ispala, ali je nepotrebni drugi karton ostavio mrlju na nastupu „Ćurana“ za svaku pohvalu.
Najdramatičniji je svakako bio potez mladog Stefana Mihajlovića. Momak koji je dvaput u nizu prvi strelac Zvezdinih priprema konačno je dobio nešto što bi se moglo zvati pravom prilikom – u meču koji Zvezda ne mora, ali bi trebalo da dobije, njemu je ukazano pola sata da potvrdi nesumnjivi talenat.
Već prvi start – uklizavanje sleđa u protivničkom šesanestercu (srećom je pogodio loptu) bio je dobra naznaka onoga što sledi. Onda je došao start uz aut liniju koji mu je doneo žuti karton, baš jak žuti karton. Kada se rival posle dva minuta oporavio, a meč nastavljen, Mihajloviću je bilo dovoljno stotinak sekundi da napravi još besmisleniji start, 75 metara od svog gola, i naglavačke okrene sasvim miran meč. Ko zna u šta bi se sve pretvorilo da Bobanu Bajkoviću penali nisu najjača strana.
Od Đurićevog isključenja u Paoli na 4:1 protiv Hibernijansa, sve do Mihajlovićeva dva žuta u četiri minuta na Islandu, fudbaleri iz naših klubova dominiraju na kontinentu u najmanje poželjnoj kategoriji.
Srećna okolnost da crveni kartoni nisu uticali negativno na prolazak naših klubova (onaj u Kazanju dogodio se prekasno da bi napravio razliku) nikako ne sme da skrene pažnju sa ogromnog problema za srpski fudbal.
Ako pogledamo svih pet isključenja, jedino koje se dogodilo u žaru borbe zaradio je protiv HonvedaBojan Nastić. Utakmica, na papiru prilično ravnopravna, tek se rasplamsavala, Voša je upravo povela, što je svakako podiglo adrenalin, a i sâm start spada u one koji se ne sankcionišu uvek isključenjem. Način na koji je novosadski klub odgovorio bio je savršen – nisu se povukli, kontrolisali su meč i na kraju dotukli tim iz Kišpešta.
Potez Vladimira Volkova protiv Širaka možemo blago nazvati nepromišljenim, ali bi u ozbiljnijoj sredini takva „impulsivnost“ fudbalera verovatno koštala otkaza. Psihološki efekat tog poteza obojio je sve što se do kraja meča dogodilo, od terena, preko tribina, sve do lože.
Kako okarakterisati potez Igora Đurića, koji je drugi žuti dobio u 89. minutu utakmice na Malti, dok njegov tim rutinski zaokružuje uspešan zadatak i nosi kući tri lepa gola prednosti? Emocije Duška Dukića u nadoknadi vremena u Kazanju bile su suprotne, jer je Jagodina dotle već ispala, ali je nepotrebni drugi karton ostavio mrlju na nastupu „Ćurana“ za svaku pohvalu.
Najdramatičniji je svakako bio potez mladog Stefana Mihajlovića. Momak koji je dvaput u nizu prvi strelac Zvezdinih priprema konačno je dobio nešto što bi se moglo zvati pravom prilikom – u meču koji Zvezda ne mora, ali bi trebalo da dobije, njemu je ukazano pola sata da potvrdi nesumnjivi talenat.
Već prvi start – uklizavanje sleđa u protivničkom šesanestercu (srećom je pogodio loptu) bio je dobra naznaka onoga što sledi. Onda je došao start uz aut liniju koji mu je doneo žuti karton, baš jak žuti karton. Kada se rival posle dva minuta oporavio, a meč nastavljen, Mihajloviću je bilo dovoljno stotinak sekundi da napravi još besmisleniji start, 75 metara od svog gola, i naglavačke okrene sasvim miran meč. Ko zna u šta bi se sve pretvorilo da Bobanu Bajkoviću penali nisu najjača strana.
Poremećaj sistema vrednosti
Mihajlovićevo ponašanje vrlo je simptomatično i u priličnoj meri odslikava manire generacija mladih fudbalera koji rastu u našoj zemlji. Način na koji je on ušao u meč povlači za sobom pitanje: otkud i čemu tolika agresivnost? Da li je neko preterao podstičući ga na klupi? Da li je sâm odabrao takav pristup? Koji god odgovor da je tačan, neverovatno je da ga niko nije smirio pre nego što će ga poslati na teren. Trener Stojanović je još uvek prilično nov u svemu što okružuje Crvenu zvezdu, ali je neshvatljivo da neko od članova stručnog štaba, ljudi iz kluba ili saigrača nije primetio problem i probao da pomogne mladiću koji je u najosetljivijoj fazi fudbalske karijere – na prelazu iz juniorske u seniorsku konkurenciju.
Nije Mihajlović ni izbliza sâm u svom problemu. Prva zvezda srpske U19 reprezentacije Aleksandar Mitrović otišla je na EP u Litvaniji samo zato što nema pravo nastupa za Partizan u prva tri evropska meča ovog leta. Dobio je 4 meča suspenije zbog crvenog kartona zarađenog protiv Nefčija u Bakuu., na utakmici na kojoj je već postigao gol. Umesto da ga uspešna realizacija smiri, 18-godišnji Smederevac se samo deset minuta kasnije pokoškao sa rivalima i oštro kažnjen.
Taj incident nije bio slučajan. Dva meseca ranije Mitrović je na završetku meča sa istim rivalom u Beogradu bio najratoborniji i srećno se izvukao bez isključenja već tada. Klub ga nije sankcionisao, trener i čelnici tražili su opravdanje u mladosti. Da sramota bude veća, među igračima azerbejdžanskog kluba najgore se poneo naš čovek, Saša Stamenković, bivši Zvezdin golman. Obrazloženje da je osnova sukoba rivalitet Partizana i Zvezde zadovoljilo je manje-više sve. Rivalitet ne podrazumeva mržnju, osim kod nas, očigledno.
Nasilje i nevaspitanje odavno su na ovim prostorima ne samo prihvatljivi, oni su poželjan način ponašanja, ne samo u sportu. Nasilnici, verbalni i fizički, idoli su milionima ljubitelja sporta u Srbiji. Kada mlad fudbaler na guranje odgovori udarcem, dobije pohvale u javnosti, jer „ne dâ na sebe“. Dok u pristojnom svetu priličan procenat talenata ne uspe upravo zbog ponašanja, kod nas se uvek nađe prigodno opravdanje.
Nije Mihajlović ni izbliza sâm u svom problemu. Prva zvezda srpske U19 reprezentacije Aleksandar Mitrović otišla je na EP u Litvaniji samo zato što nema pravo nastupa za Partizan u prva tri evropska meča ovog leta. Dobio je 4 meča suspenije zbog crvenog kartona zarađenog protiv Nefčija u Bakuu., na utakmici na kojoj je već postigao gol. Umesto da ga uspešna realizacija smiri, 18-godišnji Smederevac se samo deset minuta kasnije pokoškao sa rivalima i oštro kažnjen.
Taj incident nije bio slučajan. Dva meseca ranije Mitrović je na završetku meča sa istim rivalom u Beogradu bio najratoborniji i srećno se izvukao bez isključenja već tada. Klub ga nije sankcionisao, trener i čelnici tražili su opravdanje u mladosti. Da sramota bude veća, među igračima azerbejdžanskog kluba najgore se poneo naš čovek, Saša Stamenković, bivši Zvezdin golman. Obrazloženje da je osnova sukoba rivalitet Partizana i Zvezde zadovoljilo je manje-više sve. Rivalitet ne podrazumeva mržnju, osim kod nas, očigledno.
Nasilje i nevaspitanje odavno su na ovim prostorima ne samo prihvatljivi, oni su poželjan način ponašanja, ne samo u sportu. Nasilnici, verbalni i fizički, idoli su milionima ljubitelja sporta u Srbiji. Kada mlad fudbaler na guranje odgovori udarcem, dobije pohvale u javnosti, jer „ne dâ na sebe“. Dok u pristojnom svetu priličan procenat talenata ne uspe upravo zbog ponašanja, kod nas se uvek nađe prigodno opravdanje.
Propuštene pouke
Nije ni godina prošla od incidenta u Kruševcu. Bizarna politizacija, koju su sproveli Englezi i njihovi mediji, oterala je priču sa prave teme – nasilje i kultura vređanja – na priču o rasizmu. Za slučaj da se ne sećate, neposredno po završetku baraž meča mladih selekcija počela je opšta tuča koju su inicirali naši mladi reprezentativci.
Mladi Englezi, posebno Dani Rouz, bili su sve samo ne nevinašca. To, međutim, nikako nije opravdanje za stampedo i opšti napad kojim su naši klinci (ali i njihovi učitelji) odgovorili. Usledile su kazne, one fudbalske i one na civilnom sudu, ali ćemo njihov efekat tek videti.
Činjenica je da je prvobitna reakcija javnosti bila primerena – opšta osuda divljačkog ponašanja ljudi koji nas sve reprezentuju i zahtevi za adekvatne kazne. Odgovorni organi su takođe reagovali neočekivano ažurno i brzo, i sasvim moguće je da bi posledice Kruševca bile vrlo pozitivne, da nije usledila medijska ofanziva iz Engleske.
Koliko ne učimo na sopstvenim primerima govori i slučaj Maksimir i bizarni incident u kojem su učestvovali Zoran Mirković i Robert Jarni. Neprimerena reakcija momka sa Konjarnika je koštala crvenog kartona i jednočasovnog pakla u svlačionici zagrebačkog stadiona, dok je strepeo za sudbinu naše reprezentacije. Njegove reči upozorenja i kajanja niko kao da nije čuo – zapamtili smo samo bod vredan trijumfa i potencijalno suicidni potez proglasili za herojski i šmekerski. To što Batica zbog zarađenog crvenog kartona nije igrao na EP sledeće godine niko osim njega i ne pamti.
U sredu uveče dogodilo se da isključeni fudbaler, koji je umalo koštao ekipu oproštaja od Evrope u julu, daje izjavu nacionalnoj televiziji na kraju meča. Nešto slično potpuno je nezamislivo u organizovanom sistemu. Disciplina definitivno nije jedina oblast srpskog fudbala u kojima se oseća odsustvo adekvatne orgranizacije.
Upravo je organizovanost osnovni preduslov za iskorak našeg fudbala iz sadašnje pozicije u donjoj srednjoj klasi kontinenta. Odgovornost i podređenost timu su najvažnije osobine koje sportista treba da razvija. Uzor moraju da im budu Saša Ilić, koji deset minuta popunjava mesto levog beka, ili Miloš Ninković, koji se vratio u Srbiju da igra za duplo manje novca nego u inostranstvu, a ne Mario Baloteli.
Ljudi u klubovima, navijači i mediji često vole da krivicu za neuspehe prebace na nacionalni savez i nacionalnu ligu. U ovom slučaju lopta je i najbukvalnije u njihovom sopstvenom dvorištu. Jer, možda klubovi nisu jedini krivi, ali će sa baš na njima slomiti kola ako ne reaguju brzo. Klubovi jesu na potezu, ali pomoć moramo da im pružimo svi, šaljući jasne poruku: nasilje, nevaspitanje i bezobrazluk nisu prihvatljive forme ponašanja.
Mladi Englezi, posebno Dani Rouz, bili su sve samo ne nevinašca. To, međutim, nikako nije opravdanje za stampedo i opšti napad kojim su naši klinci (ali i njihovi učitelji) odgovorili. Usledile su kazne, one fudbalske i one na civilnom sudu, ali ćemo njihov efekat tek videti.
Činjenica je da je prvobitna reakcija javnosti bila primerena – opšta osuda divljačkog ponašanja ljudi koji nas sve reprezentuju i zahtevi za adekvatne kazne. Odgovorni organi su takođe reagovali neočekivano ažurno i brzo, i sasvim moguće je da bi posledice Kruševca bile vrlo pozitivne, da nije usledila medijska ofanziva iz Engleske.
Koliko ne učimo na sopstvenim primerima govori i slučaj Maksimir i bizarni incident u kojem su učestvovali Zoran Mirković i Robert Jarni. Neprimerena reakcija momka sa Konjarnika je koštala crvenog kartona i jednočasovnog pakla u svlačionici zagrebačkog stadiona, dok je strepeo za sudbinu naše reprezentacije. Njegove reči upozorenja i kajanja niko kao da nije čuo – zapamtili smo samo bod vredan trijumfa i potencijalno suicidni potez proglasili za herojski i šmekerski. To što Batica zbog zarađenog crvenog kartona nije igrao na EP sledeće godine niko osim njega i ne pamti.
U sredu uveče dogodilo se da isključeni fudbaler, koji je umalo koštao ekipu oproštaja od Evrope u julu, daje izjavu nacionalnoj televiziji na kraju meča. Nešto slično potpuno je nezamislivo u organizovanom sistemu. Disciplina definitivno nije jedina oblast srpskog fudbala u kojima se oseća odsustvo adekvatne orgranizacije.
Upravo je organizovanost osnovni preduslov za iskorak našeg fudbala iz sadašnje pozicije u donjoj srednjoj klasi kontinenta. Odgovornost i podređenost timu su najvažnije osobine koje sportista treba da razvija. Uzor moraju da im budu Saša Ilić, koji deset minuta popunjava mesto levog beka, ili Miloš Ninković, koji se vratio u Srbiju da igra za duplo manje novca nego u inostranstvu, a ne Mario Baloteli.
Ljudi u klubovima, navijači i mediji često vole da krivicu za neuspehe prebace na nacionalni savez i nacionalnu ligu. U ovom slučaju lopta je i najbukvalnije u njihovom sopstvenom dvorištu. Jer, možda klubovi nisu jedini krivi, ali će sa baš na njima slomiti kola ako ne reaguju brzo. Klubovi jesu na potezu, ali pomoć moramo da im pružimo svi, šaljući jasne poruku: nasilje, nevaspitanje i bezobrazluk nisu prihvatljive forme ponašanja.
0 коментара:
Speak up your mind
Tell us what you're thinking... !