Džordan šest puta, Šek i Dankan po tri, Kobi dva, Lebron, Vejd, Pirs i drugi po jednom,mnogi nikada. Ovo je nastavak priče o košarkašim koji su proglašavani za MVP igrače finalne serije.
Ajzea Tomas je predvodio generaciju Detritovih „loših momaka", gde je zajedno sa Bilom Lambirom, Rikom Mejhornom Denisom Rodmanom i ostalima tukao i pobeđivao sve redom. Ipak. za prvu od dve titule ove generacije osvojenu 1989. godine u finalnoj seriji najzaslužniji je bio „glas razuma" fajterske ekipe Džoe Dumars. Ovaj košarkaš je u finalnoj seriji u kojoj je Detroit „počistio" Lejkerse sa 4:0 u proseku davao 27,3 poena, dok je i u defanzivi bio sjajan.
I godinu dana kasnije Pistonsi su osvojili šampionsku titulu. Ovoga puta nagrada za najboljeg igrača finalne serije pripala je kapitenu Ajzei Tomasu. Ovaj košarkaš je u pet utakmica koje su odigrane i u kojima je Detroit savladao Portland sa 4:1 u proseku imao 27,6 poena i sedam asistencija po meču. Tomas je tako nadoknadio propušteno iz 1988. godine kada je Detroit u finalnoj seriji poražen od Lejkersa. Iako je Tomas, prema mišljenju mnogih, bio ubedljivo najbolji košarkaš, Detroit je izgubio u seriji, tako da nagrana za MVP igrača nije pripala njemu.
Hjuston Rokitsi su prvi koji su iskoristili prvo povlačenje Majkla Džordana, i na kratko prekinuli dominaciju Čikago Bulsa. Hakim Olejdžuon predvodio je Rokitse do dve šampionske titule 1994. i 1995. godine. U finalu protiv Njujorka, Hakim je nadigrao centra Niksa Patrika Juinga u nezaboravnih sedam utakmica. Olejdžuon j u toj finalnoj seriji postizao 6,9 poena, imao je 9,1 asistenciju i 3,6 blokada. Godinu dana kasnije iskusni Rikitsi su „počistili" mladu ekipu Orlanda predvođenu Šekilom O'Nilom i Penijem Hardvejom. Hakim je tada pokazao Šeku da sirova snaga nije dovoljna da se dominira pod obručima. Hakim je Šeku pokazao neverovatnu tehniku, kretanje i šut, i totalno je nadigrao gorostasnog centra Orlanda. Hakim je u četiri meča protiv Orlanda davao u proseku 33 poena, imao je 10,3 skoka i 2,8 blokade po utakmici.
Čikago Bulsi su šest puta bili šampioni i svih šest puta do trijufa ih je predvodio Majkl Džordan. „Njegovo leteće veličanstvo" proglašen je za najboljeg košarkaša finalne serije 1991, 1992, 1993, 1996, 1997. i 1998. godine. U prvoj finalnoj seriji 1991. godine Čikago je savladao Lejkerse sa 4:1 u seriji a Džordan je u proseku postizao 31,2 koševa. U seriji protiv Portlanda godinu dana kasnije Džordan je u proseku davao 35,8 poena, dok je u seriji protiv Finiksa 1993. godine postizao 41 poen po utakmici, zajedno sa 8,5 uhvaćenih lopti i 6,3 asistencija.
Nakon povratka iz penzije, u finalu 1996. godine protiv Sijetla Džordan je u finalnoj seriji koju su Bulsi dobili sa 4:2 postizao 27,3 poena po utakmici. Godinu dana kasnije, protiv Jute u petoj utakmici Džordan je i pored problema sa stomakom (sumnja se da je bio otrovan neposredno pred meč) postigao 38 poena. I naredne godine Džordan je protiv istog protivnika predvodio Bulse do šeste titule. U šest utakmica Džordan je u proseku postizao 33,5 poena po meču, dok je u šestoj, odlučujućoj utakmici ubacio 45 koševa.
Šekil O'Nil je jedini košarkaš pored Džordana koji je tri puta za redom bio MVP finalne serije. Šeku je to pošlo za rukom 2000, 2001. i 2002. godine dok je igrao za Lejkerse. U finalu 2000. godine Lejkersi su savladali Indijanu sa 4:2 u seriji uz Šekov učinak od 38 poena, 16,7 skokova i 2,7 blokade po utakmici. Godinu dana kasnije Lejkersi su pregazili Filadelfiju sa 4:1, a Šek je imao učinak od 33 poena, 15,6 skoka i 3,4 blokade po utakmici. Tim iz Los Anđelesa u finalu 2002. godine „počistio" je Nju Džersi Netse sa 4:0. Šek se ponovo istakao sa 36,3 poena, 12,3 skoka i 2,8 blokade po meču.
Detroit Pistonsi su uspeli da se nakon ere Grenta Hila dokopaju još jedne šampionske titule. Pistonsi su u finalnoj seriji savladali Lejkerse sa 4:1, a za najboljeg košarkaša finala proglašen je Čonsi Bilaps koji je u proseku davao 21 poen (uz šut iz igre od 51 odsto) i 5,2 asistencije po utakmici.
Sve što San Antonio Sparsi nisu osvojili sa Dejvidom Robinsonom nadoknadili su sa Timom Dankanom. Dolaskom u San Antonio Dankan je prvo učio od Robinsona a zatim predvodio Sparse do četiri šampionske titule. Dankan je tri puta proglašavan za najboljeg igrača finalne serije, 1999, 2003. i 2005. godine. Prvo se Dankan istakao u finalu protiv Niksa 1999. godinnj kada je u pobedi svoje ekipe od 4:1 u proseku postizao 27,3 poena i imao 14 skokova po meču. Četiri godine kasnije u finalu protiv Nju Džersi Netsa Dankan je bio dominantan sa 24,2 poena, 17 skokova i 5,3 blokade po utakmici. Dve godine nakon toga protiv Detroita Dankan je u proseku ubacivao 25 poena i 11 skokova u finalnoj seriji od sedam utakmica.
Pre nego što je Lebron Džejms došao u Majami ekipu sa Floride predvodio je Dvejn Vejd koji je proglašen za najboljeg igrača finalne serije 2006. godine u kojoj je Majami savladao Dalas sa 4:2. Majami je loše otvorio seriju i gubio sa 2:0, ali je Vejd preuzeo stvar u svoje ruke i preokrenuo seriju u korist Hita. Vejd je imao prosek od 34,7 poena po meču a posebno se istakao u trećoj, četvrtoj i petoj utakmici kada je postigao 42,36 i 43 poena.
Tim Dankan je možda tri puta bio najzaslužniji za trijumf San Antonija, ali jednom je nagradu za najboljeg igrača finala odneo Toni Parker. U finalnoj seriji protiv Klivlenda, koje je tada predvodio mlađani Lebron Džejms, Parker je predvodio Sparse sa 24,5 poena po meču (šut iz igre 57 odsto). Sparsi su „počistili" Kavalirse a Parker je postao prvi Evropljanin kome je pripala nagrada za najboljeg igrača.
Do svoje 17. NBA titule Boston je došao 2008. godine kada je u finalu savladao Lejkerse sa 4:2. U redovima Seltiksa bili su Kevin Garnet i Rej Alen, ali ih je do pobede predvodio Pol Pirs kome je pripala nagrana za najboljeg igrača finala.
Kobi Brajant dugo je bio u senci Šekila O'Nila. Zasluge za tri vezane titule Lejkersa početkom ovog veka pripale su Šeku koji nije propuštao priliku da to „natrlja na nos" Kobiju. Ipak, Kobi je predvodio Lejkerse do dve titule i to u vreme kada Šek više nije bio u Lejkersima. Kobi je bio najbolji u redovima Lejkersa u finalnim serijama protiv Orlanda 2009. i Bostona 2010. godine.
Toni Parker je bio prvi Evropljanin kome je pripala nagrada za najboljeg igrača finalne serije, dok je Dirk Novicki bio drugi košarkaš sa „starog kontinenta" kome je pripala ta čast. Novicki je 2011. godine, i pored povrede prsta, predvodio Dalas Maverikse do prve titule za ovaj klub. Maveriksi su u finalnoj seriji savladali Majami sa 4:2 u seriji i tako odložili snove Lebrona Džejmsa o tituli.
Lebron je do prve NBA titule došao tek 2012. godine kada je zajedno sa Vejdom i Bošom konačno u finalnoj seriji savladao Oklahomu sa 4:1. Popularni „Krlja Džejms" bio je najzaslužniji za trijumf i sa pravom mu je pripala nagrada za najboljeg igrača finalne serije. Lebron se posebno istakao u petoj utakmici kada je imao tripl-dabl učinak. Džejms je tako postao deseti igrač koji je u istoj sezoni osvojio nagradu za najboljeg igrača regularnog dela i za najboljeg igrača finalne serije.
