„Neću da pevam himnu“, izjavio je Adem Ljajić. Odlučno, jasno. Zaključak, Siniša Mihajlović ga neće zvati u reprezentaciju Srbije. Da li se samo to može shvatiti iz njegovih reči? Ili je ta izjava važna zbog još nekih razloga.
Dakle, talentovani fudbaler je ostao pri odluci da himna „Bože pravde" vređa njgova verska ubeđenja i da, ako je to uslov, on više neće igrati za reprezentaciju. Kako je selektor Siniša Mihajlović tokom ovih godinu dana pokazao da voli da istera svoje, jasno je da njih dvojicu više nikada nećemo videti u reprezentaciji u isto vreme.
I jednom, Siniša Mihajlović će otići. I Adem Ljajić će biti pozvan u reprezentaciju, jer ovaj veoam talentovani igrač u septembru puni tek 22 godine.
Mada će biti onih koji nisu saglasni, može se povući paralela i sa Nemanjom Matićem i Nemanjom Vidićem, dvojicom igrača koji bi lako mogli da budu u istom timu. Matić je, pogođen malobrojnim prilikama, odlučio da ne igra za reprezentaciju; Vidić, verovatno razočaran odnosom javnosti prema njemu je na neodređeno vreme napustio nacionalni tim. Ni jednog ni drugog Siniša Mihajlović ne želi da „moli".
Mihajlović će pre ili kasnije otići a Adem Ljajić može da igra samo za jednu reprezentaciju. Vrlo je verovatno da će neko od sledećih selektora zvati ovog momka koji će u septembru napuniti 22 godine.
Ali Ljajić je insistiranjem da nikada neće pevati himnu sebi nametnuo jasno ograničenje. Svaki njegov nastup za reprezentaciju će se gledati drugačije. Sve što je manje od fanatične borbe, svaki njegov nastup ispod perfektnog, tumačiće se kroz reči: „Neću da pevam himnu." Pritisak igranja za reprezentaciju Srbije i bez toga je ogroman. I ne samo to, sve što kaže mora da ispuni. Jer, već jednom je prekršio datu reč. Potpisano.
Međutim, srpsko društvo, bar njegova velika većina nije pokazala da ima problem sa tim. Da li zbog manjka patriotskog osećanja ili zbog razvijenog osećaja tolerancije to u ovom trenutku i nije tema.
Srpskoj javnosti trenutno, čini se, više smeta Mihajlovićev način na koji vodi reprezentaciju nego Ljajićev odnos prema simbolu države.
Gotovo neprimetno je prošao aplauz srpskih fudbalera u Zagrebu himni zemlje koja, bar deklarativno, nije omiljena u ovom delu sveta. A bilo je igrača kojima nije bilo prijatno da se tako ponašaju. Koji su čak preneli selektoru da im se ta ideja ne dopada. Mihajlović je odgovoroio: „Onda nećeš igrati." Da li je njima bilo lakše? Da li su oni kršili svoje principe? Ili su samo poštovali ono što su obećali? I? Kome je teže? Ne, nije dobro pitanje. Pitanje je, zar i njima nije bilo teško? Zar i oni nisu radili nešto protiv svojih uverenja? Možda zarad nekog zajedničkog cilja. Možda samo zato jer su to obećali.
Slabi rezultati u kvalifikacijama dali su za povod kritičarima da Mihajlovića prozivaju zbog odnosa prema Ademu Ljajiću i Nemanji Matiću. Ali nisu li u sličnoj poziciji bili i fudbaleri koji su aplaudirali himni protivnika u Zagrebu, nisu li sličnoj situaciji bili, neki još uvek, Basta, Petrović, Kuzmanović, Stojković...
I niko ne osuđuje ponašanje Adema Ljajića ili Nemanje Matića već manjak podrške ekipi i igračima koji poštuju iste te uslove.
Njima se ne odaje priznanje za to što poštuju principe koji su nekima dobar izgovor da budu van tima. Pa nisu li onda isti ti princip i dobar razlog za pohvalu onima koji su i dalje tu?
Mihajlović jeste zahtevan čovek, on nije laka osoba, ali on istrajava u svojoj priči. Pa ako na kraju bude u krivu, biće to potpuno njegova greška.
Time je valjda jasno da je problem himne je naopako postavljen - jer to bio jedan od Mihajlovićevih uslova. Nije himna problem reprezentacije, himna je problem društva.
Naravno, niko ne oslobađa selektora krivice za slab rezultat u kvalifikacijama, za odnose u timu posle meča sa Belgijom, zaboravljen papir sa taktikom na treningu pred utakmicu u Škotskoj ili izbor igrača za meč u Zagrebu.
Na koncu, Mihajlović je od početka bio otvoren i iskren. U svojoj zabludi? Možda. On je došao na mesto selektora nošen gotovo jednoglasnom željom javnosti i kolega da zauzme tu poziciju.
Ono što je neobično u vezi sa ovim slučajem je da se govori o načinima na koji bi trebalo vratiti Ljajića u reprezentaciju a ne o tome kako ljude poput njega privoleti da himnu Srbije shvate kao svoju. I tu se postavlja pitanje da li je Adem Ljajić Srbiji važniji kao državljanin ove zemlje ili kao fudbalski reprezentativac.
Još jedna, manje važna, ali jednako skrajnuta tema je kako su srpski mediji preneli ovu Ljajićevu izjavu. To što je Adem Ljajić italijanskim novinarima dao takvu izjavu je novi poraz sportskog novinarstva u Srbiji. Naravno, za to su krive obe strane, i sportisti i novinari. Ali i javnost. I vi koji čitate ovaj tekst formirate mišljenje igrača, formirate mišljenje novinara i formirate mišljenje javnog mnjenja.
Samo nekoliko primera u vezi sa tim, Miloš Teodosić je o sukobu sa Nenadom Krstićem prvo pričao za ruske medije, Peđa Stojaković ne daje izjave srpskim novinarima (osim ako ne rade za inostrane medije), Boža Maljković je možda najotvoreniji intervju dao slovenačkom Plejboju, o povratku Danila Ikodinovića u Partizan saznalo se preko hrvatskih novina Adam Morison nije dao nijedan intervju za srpske medije, Ivanov takođe neće da priča za srpske medije, Nemanja Vidić se tokom Svetskog prvenstva u Južnoj Africi nijednom nije pojavio na konferenciji...
I kao u svim ovim slučajevima kasno se reaguje na događaje koje nije teško predvideti. Zato možda ne bi bilo loše razmisliti već sada da li će Hrvatska tražiti otvoren trening u Beogradu, šta Nemanja Matić misli o odluci da ne igra, da li bi možda trebalo reći nešto pohvalno o igračima koji su i dalje uz tim, da li pred utakmice reprezentacije puštati englesku muziku, da li je zaista potrebno da nam škotski navijači čiste teren i da li je bilo potrebno da prođu godine da Savez umesto sa hrvatskim proizvođačem vode potpiše ugovor sa srpskom „vodom".
