U bliskoj budućnosti, pitanje iz naslova će mučiti mnoge - dvojicu vozača, menadžment Red Bula, konkurente na stazi, novinare koji prate F1 i sve zaljubljenike u sport širom sveta - ali pravi odgovor se najverovatnije krije u prošlosti.
Vratimo se zato skoro 31 godinu unazad, na Autodrom Enco i Dino Ferari u Imoli, 30-ak kilometara jugoistočno od Bolonje, na kojem se 25. aprila 1982. godine vozila Velika nagrada San Marina*. Usled otvorenog rata Svetske automobilske federacije (FISA, današnja FIA) i Udruženja konstruktora (FOCA), 17 automobila je bojkotovalo trku tako da je od početka bilo jasno da će pobednika odlučiti duel dva Renoa i dva Ferarija.
Kao pionir turbo motora u Formuli 1, Reno je u to vreme proizvodio automobile koji su bili izuzetno brzi i bar jednako nepouzdani, i Imola tog proleća nije bila izuzetak. Rene Arnu i Alan Prost su u svojim žuto-belim automobilima zaposeli prvi red posle kvalifikacija, samo da bi obojica odustali tokom trke zbog otkazivanja motora. To je značilo da je, na oduševljenje publike, dvostruka pobeda zagarantovana skarletno crvenim automobilima.
U vreme kada nije bilo radio veze, ekipa je informacije prosleđivala na personalizovanoj tabli koju su vozači mogli da vide samo u momentu prolaženja startno-ciljnom ravninom. Po završetku kruga u kojem je poslednji Reno odustao, na table obojice Ferarijevih vozača istaknuta je komanda - Uspori (Slow) - koja je u timu još tada poznatom po timskim naredbama imala jasno značenje: zadržite trenutni poredak, nema trkanja među timskim kolegama.
U tom momentu vodeći Ferari, pod amblematičnim brojem 27, vozio je Žil Vilnev, manje upućenima danas poznat pre svega kao otac Svetskog šampiona iz 1997. godine, Žaka Vilneva. Ipak, za srećnike koji su imali prilike da ga gledaju, Žak Vilnev će u pamćenju ostati kao jedan od najvećih vozača svih vremena, u rangu Fanđa, Klarka, Stjuarta, Sene ili Šumahera. Vozač koji nije znao za reč kompromis i u svakom krugu, na svakom treningu i u svakoj trci pokušavao da bude najbrži, čak i kada to nije značilo baš ništa, a moglo je da bude veoma opasno**. Iza njega, u Ferariju sa brojem 28, nalazio se Didije Pironi, jedan iz generacije neverovatno talentovanih vozača (Arnu, Tambej, Prost, Lafit i Žarije), koji su se borili za prestižnu titulu prvog francuskog Svetskog šampiona u istoriji Formule 1***. Pironi je vozio svoju drugu sezonu u Ferariju (Vilnev je osim prve trke u životu, u Meklarenu, celu karijeru proveo u Ferariju) i da li zbog toga što nije navikao na timske naredbe kao Vilnev****, ili iz nekih drugih, samo njemu znanih razloga, rešio je da ne poštuje odluku ekipe. Pironi i Vilnev su se nekoliko puta međusobno preticali, iako je Žil sve vreme mislio da je u pitanju igra za gledaoce koji su već bili uskraćeni zbog bojkota više od polovine vozača. Svaki put kada bi pretekao Pironija, Vilnev je smanjivao brzinu i vozio sporiji krug, baš kao što je tim i savetovao. Nasuprot njemu, Pironi bi kad god bi došao u vođstvo, vozio najbrže što može ali ga je Vilnev svejedno preticao. Kada je u pretposlednjem krugu ponovo prešao u vođstvo, Žil je bio siguran da je to kraj igre i ponovo je usporio.
A onda ga je u poslednjem krugu Pironi ponovo pretekao i prošao kroz cilj kao prvi. Žil je bio šokiran. Dok je masa Ferarijevih navijača slavila dvostruku pobedu omiljene Skuderije, Žil je namršten pokupio svoj trofej za drugu poziciju i bez reči napustio podijum pre završetka ceremonije. Nedelju dana posle trke, Najdžel Rebuk je napravio sledeći kratak intervju sa Vilnevom.
Vilnev: Kada je Arnu odustao, dobili smo znak da usporimo, pošto je tim i pre trke znao da možemo das budemo „kratki" sa gorivom. Verovao sam mu i tu grešku neću više nikad napraviti.
Rebuk: Jesi li popričao sa Pironijem posle trke?
Vilnev: Ne, nisam mu rekao ni reč. I neću mu se obratiti ikada više. Ozbiljan sam, ovo znači rat. Totalni rat.
Vilnev je bio u pravu kada je rekao da više nikad neće razgovarati sa Pironijem, nažalost mnogo više nego što je u tom momentu i sam mogao da zna.
Naredna trka u kalendaru, vozila se u Belgiji, na stazi Zolder, samo dve nedelje posle događaja iz Imole. Prost pamti kako je tokom tih četrnaest dana, kad god je razgovarao sa Vilnevom, Žil pričao samo o incidentu sa Pironijem. Nasuprot sunčanog vikenda u Italiji, kvalifikacije su se 8. maja vozile pod namrštenim nebom. Žil je imao samo jedan cilj - potući Pironija. Više nije bila bitna pobeda, ni šampionat, samo biti brži od izdajice. Desetak minuta pre kraja kvalifikacija Vilnev je već izašao iz automobila kada je kada je saznao da ga je Pironi nadmašio za jednu desetinku. Kanađanin se odmah vratio u sedište i izašao na stazu da dokaže da je brži. Nije ni slutio da će mu to biti poslednji put. U But krivini, naišao je na Johena Masa (timskog kolegu iz jedine trke u karijeri koju je Vilnev vozio za Meklaren), koji se u svom Maršu kretao veoma sporo po trkačkoj liniji. Čim je u retrovizoru video Vilneva, Mas je u želji da se skloni skrenuo udesno. Bilo je kasno. Vilnev je već krenuo u preticanje sa desne strane, i kada se Nemac našao ispred njega, Žilu više nije bilo spasa. Zakačivši zadnji desni točak Masovog Marša, Ferari sa brojem 27 je brzinom većom od 200km na čas poleteo u vazduh, a kada se posle skoro sto metara prizemljio udarac je bio toliko snažan da je Vilnev zajedno sa sedištem završio još 50m dalje, u zaštitnoj ogradi. Pomoć je brzo stigla, i mada su mu vitalne funkcije veštački održavane sve do večeri, nešto posle 21 čas, Žak Vilnev je proglašen mrtvim. Zvaničan uzrok smrti bila je fraktura kičmenog stuba.
U nedeljama koje su usledile, što prećutno, što vrlo direktno, Pironi je od velike većine F1 zajednice okrivljen za Žilovu smrt. I kao u nekom bolesnom scenariju, Didijeov život se za samo nekoliko nedelja izvrnuo naopačke. Prvo je mesec dana posle Belgije, na Velikoj nagradi Kanade, na stazi koja je (gle ironije) upravo preimenovana u autodrom Žil Vilnev, Rikardo Paleti izgubio život nakon udarca otpozadi u Pironijev Ferari koji se ugasio na startu trke. Zatim se Pironi razveo od supruge, samo nekoliko nedelja posle venčanja. A onda je početkom avgusta, na red došla Velika nagrada Nemačke, na stazi u Hokenhajmu. Pironi je u tom momentu, pet trka pre kraja, vodio relativno ubedljivo u šampionatu***** i na kišni trening je izašao samo da bi isprobao novu Gudjirovu kišnu gumu, budući da je na kvalifikacijama već obezbedio najbolju startnu poziciju (na novoj gumi, Pironi je bio 2,5 sekunde brži od klupskog kolege, Tambeja). U momentu kada je pokušavao da pretekne Vilijams Dereka Dejlija, Pironi se velikom brzinom zakucao u zadnji kraj Prostovog Renoa.
Povrede su bilo toliko teške da su spasioci u prvom momentu bili uvereni da će morati da mu amputiraju obe noge kako bi ga izvukli iz automobila. Iako se to nije dogodilo, Pironijeva trkačka karijera je bila gotova, a Francuska je na svog prvog Svetskog šampiona morala da pričeka još tri godine (Prost u Meklarenu).
Pironijeva zla sreća, kao posledica tragičnog vikenda u Imoli, je nastavila da ga prati i van sveta Formule 1. U avgustu 1987. godine, zajedno sa dva člana svoje posade, Francuz je izgubio život na trci glisera kod ostrva Vaj, u Velikoj Britaniji. Imao je 35 godina. Samo nekoliko nedelja posle sahrane, Pironijeva tadašnja devojka Ketrin Gu rodila je blizance. Jedan je dobio ime Didije, a drugi Žil.
Sutra: Seb i Mark, Didije i Žil naše ere?
- Elegantan način da se Italiji daju dve trke u jednoj sezoni, budući da je San Marino dobrih 70-ak kilometara jugoistočno od staze
- Formula 1 je satkana od legendi, iako legenda možda nije pravi izraz za nešto što se zaista dogodilo. Na slobodnom treningu u petak pre poslednje trke 1979. godine, na stazi Votkins Glen, u Sjedinjenim Američkim Državama, kiša je toliko jako padala da je samo 12 vozača izašlo na stazu. Južnoafrikanac za volanom Ferarija, Džodi Šekter, koji je već obezbedio titulu te sezone je bio među hrabrom dvanaestoricom. Vratio se u garažu prestrašen, budući da je po užasnim vremenskim uslovima vozio najbrže što je mogao, ali i uveren da je postigao najbolje vreme na treningu. A onda su mu rekli da je jedan vozač ipak bio brži - Vilnev je krug odvezao za 11 sekundi manje?! Žak Lafit je posle tog treninga izjavio: „Zašto se uopšte trudimo, dečko je na potpuno drugom nivou u odnosu na nas ostale".
- Od 16 trka u sezoni, francuski vozači su te godine osvojili 12 Pol pozicija.
- Tri trke pre kraja sezone, u Monci 1979, Žil Vilnev je poštujući timske naredbe pustio svojeg timskog kolegu Šektera da pobedi i tako osigura titulu, iako bi pobedom sam Vilnev ostao u trci za svetskog prvaka te godine.
- Pre Hokenhajma, gde je trebalo da startuje kao prvoplasirani, Pironi je imao 39 bodova, u vreme kada je pobeda donosila 9 bodova. Te godine titulu je osvojio Rozberg, sa ukupno 44 boda. Ispostaviće se da je Pironiju bilo potrebno samo 6 bodova iz pet trka da bi bio nedostižan.
