Nije prošlo ni 24 sata od meča na Maksimiru, a već se traže odgovorni za "sramotan" poraz u Zagrebu... U noći između petka i subote, Srbija je postala bogatija za pola miliona fudbalskih "stručnjaka", koji žele skalp Mihe, Kolarova... Da li smo nešto naučili, ili ćemo i dalje maštati, i tražiti krivce...
Izgubili smo od Hrvatske... Pa šta sad? Moramo priznati da su bolji tim, koji je godinama na okupu, njihovi fudbaleri su u sjajnoj formi, i potpuno je realno da pobede Srbiju, koja je u procesu stvaranja. Rešili smo da podmladimo tim, sada moramo i cenu da platimo za to. To smo i učinili na Maksimiru.
Mogu da shvatim želju za pobedom, pogotovo nad Hrvatskom, i to u sred Zagreba. Ali nikako ne mogu komentare za našeg selektora, za naše reprezentativce, pogotovo za Aleksandra Kolarova, kada nije ispalo onako kako smo zamislili.
Momak je napravio grešku, i šta sad? Pa, ljudi, ovo je fudbal, i greške su sastavni deo. Sva sreća, pa još uvek na terenu ne igraju isprogramirani bezgrešni roboti. U tome je čar igre, zar ne? Da li neko misli da je on to želeo? Da li je nekom u ovom trenutku teže nego njemu? Naravno da nije! Zašto sada svi moramo da sipamo so na ranu, umesto da pomognemo da zaceli?
Ovaj put nije ispalo kako smo želeli, ali ne ispadne sve uvek u životu. Svi bi voleli da je Srbija pobedila, ali nije, i moramo ići dalje!
Najlakše je sada tražiti krivce, seču glava, ali, meni se čini, da time ništa ne bi postigli.
Moramo biti realni i shvatiti da Srbija nikada nije bila velesila u fudbalu. Istina, imali smo momenata na kojima bi mnogi pozavideli, ali nikada nismo imali kontinuitet i, što je mnogo bitnije, kult reprezentacije.
Ali previše smo i maštali, to moramo priznati sami sebi. Samo se setite, ne baš tako davno, izjave Ilije Petkovića, pred Svetsko prvenstvo 2006. godine, kada "nije obećavao da ćemo osvojiti trofej, ali nije ni obećavao da nećemo". Sada mi se zacrvene obrazi kada se prisetim koliko sam se ponadao da ćemo u Nemačkoj razbiti Argentinu... Moramo se spustiti na zemlju, i shvatiti šta to Mihajlović želi da uradi od reprezentacije.
Nije me sramota da kažem da pomalo zavidim Hrvatima na odnosu koji imaju prema nacionalnom timu, bez obzira da li igraju protiv Srbije, Brazila ili San Marina.
To je nešto što se gradi godinama, i čini mi se da je osnovna ideja Siniše Mihajlovića da se to konačno sagradi i u Srbiji. To je polazna tačka. Bez toga nikada nećemo biti velika reprezentacija.
Igru nemamo, ali i to će doći na svoje mesto. Svakako, ne odmah. Onaj ko je očekivao da će Siniša Mihajlović magičnim štapićem napraviti reprezentaciju koja će odmah doći do prvog mesta u grupi, lepršavom "tika-taka" igrom, definitivno mora na psihijatriju!
Nije nimalo idealna igra "Orlova", ali za to treba mnogo vremena. Trebaju osnovi. Nećemo, valjda, graditi tim za jednokratnu upotrebu, i plasirati se na Mundijal, a o tome kako ćemo igrati na njemu, i nakon njega - videćemo kad dođe vreme za to?!
Ne! Dosta je takvog razmišljanja u Srbiji. Mihajlović postavlja temelje nacionalnog tima, koji trenutno nema igru, ali će je imati... Nacionalnog tima, koji nije napravljen za jedne kvalifikacije, nego za budućnost... Nacionalnog tima, koji će biti ponos zemlje!
I to moramo shvatiti. Najlakše je oterati ljude, dovesti nove, i tako u nedogled. Dajmo čoveku šansu da napravi nešto što nikada nismo imali. Pa čak i po cenu poraza u Zagrebu od iskusnijeg tima. Pa čak i po cenu Brazila!
P.S. Baš je danas Aleksandar Kolarov izjavio da ga previše boli poraz u Zagrebu, i da ga boli to što će ga ljudi za deset godina pamtiti kao "onog koji je pogrešio, i zbog koga je Srbija izgubila".
Ja ga sigurno po tome neću pamtiti. Pamtiću ga kao igrača koji je ponosno nosio dres svoje zemlje, koji je visoko podignute glave pevao himnu, i koji je na svakom meču ostavljao poslednju kap znoja za grb ušiven na grudima.
